Ne, gospođo, ja vas ne mogu ljubiti,Ni vas isto tako, o Julijo draga, Ofeliju, niti
Beatrisu,niti čak Lauru plavu, krupna oka blaga.
One, koju volim, zavičaj je Kina,
tamo se uz svoje roditelje stani,
U kuli od bela porcelana fina,
pored Žute reke, gde su kormorani.
Kose su joj oči, veđe uzdignute;
Kao kljun labuda stopala malena
Put svetliju ima no štit lampe žute,
Duge nokte, boje karmina crvena.
Kroz rešetke viri njena mala glava,
Koju lasta hitra dotiče u letu...
Svako veče kao pesnikinja prava
O vrbama peva i breskvinom cvetu.
*Teofil Gotje
No comments:
Post a Comment