Moja se duša razbila kao prazna vazaPala je niz stepenice do samog dna.
Ispala je iz ruku nemarne služavke.
Pala i raspala se u više komada
Nego što je bilo porcelana u vazi.
Budalaština? Nemoguće? Otkud znam!
Sad osećam mnogo više nego dok sam bio ja.
Sad sam tek hrpa krhotina na otiraču
Koju treba ukloniti što pre.
Tresak mog pada zvučao je kao kad se razbija vaza.
Svi bogovi što su se tu zatekli naginju se preko ograde stepeništa
I zure u krhotine koje je njihova služavka
načinila od mene.
Ne ljute se na nju.
Popustljivi su.
Šta sam ja uopshte i bio -
Samo jedna prazna vaza?
Gledaju bogovi krhotine, belosvesno svesni,
Ali svesni sebe a ne krhotina.
Gledaju i smeškaju se.
Smeškaju se pomirljivi prema nemarnoj služavki
Što me je nenamerno ispustila.
Širi se beskrajno stepenište zvezdama zastrveno
Jedna se krhotina cakli usred zvezda.
Moje delo? Moj život? Suština moje duše?
Krhotina.
A bogovi je motre sa naročitom pažnjom.
Jer ne znaju zašto je tamo zaostala.
* Pesoa Fernando
No comments:
Post a Comment